Po­sli­je vi­še­go­di­šnje dis­ko­graf­ske pa­u­ze, gru­pa „Ga­li­ja” sni­mi­la je no­vi al­bum „U ra­ju iz­nad obla­ka”. Ni­ški ro­ke­ri ko­ji su „na­če­li” pe­tu de­ce­ni­ju mu­zič­ke plo­vid­be ob­ra­do­va­će ov­da­šnju pu­bli­ku 21. ju­na kon­cer­tom u Tiv­tu, gra­du ko­ji je „Ga­li­jin“ opus uvi­jek do­če­ki­vao s po­seb­nom emo­ci­jom.
„Je­di­no ka­da sa­mi se­bi vje­ru­je­mo, mo­že­mo oče­ki­va­ti da nam po­vje­ru­ju i lju­di oko nas“, fi­lo­zo­fi­ja je od ko­je front­men gru­pe Ne­ša Mi­lo­sa­vlje­vić ne od­stu­pa ni po ko­ju ci­je­nu. Po­e­zi­ja uz gi­ta­re bi­la je i osta­la nje­gov te­ren na kom vla­da su­vje­re­no i vje­što, sta­vlja­ju­ći u pr­vi plan ono u šta iskon­ski vje­ru­je – to­plu i upe­ča­tlji­vu emo­ci­ju, du­bo­ko za­ko­pa­nu u sva­ko­me od nas. Stva­ra­ju­ći no­ve kom­po­zi­ci­je, Ne­ša je ostao do­sle­dan se­bi; na­sta­vio je da oslu­šku­je unu­tra­šnje da­ma­re, da pra­ti sop­stve­nu emo­tiv­nu mi­sao i da vje­ru­je u ma­te­ri­ja­li­za­ci­ju onog što je iz­nje­dri­la nje­go­va du­ša. Na no­vom al­bu­mu opus „Ga­li­je“ obo­ga­ćen je pje­sma­ma Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća, Pe­ra Zup­ca i Mi­lo­ra­da Mi­tro­vi­ća, na či­je je sti­ho­ve Ne­ša na­pi­sao mu­zi­ku.
O stva­ra­nju al­bu­ma, bu­ra­ma i olu­ja­ma kroz ko­je je kao umjet­nik pro­la­zio dok ni­je is­kle­sao no­vo mu­zič­ko dje­lo, pro­šlo­sti ko­ja ga je ob­li­ko­va­la, po­li­tič­kom an­ga­žma­nu i sna­žnim ve­za­ma sa Cr­nom Go­rom Ne­ša Mi­lo­sa­vlje­vić go­vo­ri za „Dan“.
Na­ja­vlju­ju­ći „U ra­ju iz­nad obla­ka“, re­kli ste da je u pi­ta­nju bes­kom­pro­mi­sni al­bum. Ko­li­ko pu­ta ste, za 41 go­di­nu mu­zič­ke plo­vid­be, pra­vi­li kom­pro­mi­se i šta ih je uslo­vlja­va­lo – Va­še go­di­ne, zle­hu­da vre­me­na u ko­ji­ma smo ži­vje­li, iza­zo­vi, do­bro­na­mjer­ni sa­vje­ti pri­ja­te­lja ili tra­ga­nje za pra­vom sta­zom ko­ju će „Ga­li­ja“ tra­si­ra­ti za bu­duć­nost?
– U me­to­do­lo­gi­ji i na­či­nu ra­da u stva­ra­nju na­šeg no­vog al­bu­ma u smi­slu ap­so­lut­nog pra­će­nja sta­nja svi­je­sti, du­ha, to­ka mi­sli i sni­je­va­nja mog bra­ta i me­ne, kao glav­nih oko­sni­ka, ni­je bi­lo kom­pro­mi­sa naj­pri­je sa vre­me­nom, a on­da ni sa osta­lim sa­rad­ni­ci­ma, što je na­ro­či­to is­pra­tio naš pro­du­cent Sa­ša Ha­bić. U cje­lo­kup­nom ra­du na­sto­ja­li smo da naš sen­zi­bi­li­tet utka­mo u pje­sme, što je pu­bli­ka uvi­jek pre­po­zna­va­la. Tra­ga­nja, pri­ja­te­lji, okru­že­nje, vri­je­me u kom ži­vi­mo, iza­zo­vi, sve pro­te­kle go­di­ne nor­mal­no da su uti­ca­li i mi­je­nja­li nas kao po­je­din­ce, ali ne, bar kad je o stva­ra­la­štvu ri­ječ, u ve­li­koj mje­ri; re­kao bih da se vi­še mi­je­nja­la for­ma ne­go su­šti­na.
Ko­li­ko du­go ste spre­ma­li no­vi al­bum i oko ko­je pje­sme ste se naj­vi­še „lo­mi­li”?
– Pet go­di­na smo ra­di­li, ne­bro­je­no pu­ta pi­sa­li, bri­sa­li, ra­do­va­li se ili pa­da­li u očaj ka­da ne „uhva­ti­mo“ onu mi­sao ko­ju ču­je­mo u gla­vi, ali to je ma­nje-vi­še uvi­jek ta­kav pro­ces. Naj­i­za­zov­ni­je mi je bi­lo pi­sa­nje mu­zi­ke na tek­sto­ve na­ših emi­nent­nih pje­sni­ka, zbog od­go­vor­no­sti ko­ju sam osje­ćao i te­žnje da mu­zi­kom odam po­čast po­e­zi­ji ko­joj se di­vim.
Ka­ko je do­šlo do sa­rad­nje sa Ma­ti­jom Beć­ko­vi­ćem? Ka­ko ste oda­bra­li sti­ho­ve iza­šle iz nje­go­vog pe­ra i ka­kva je bi­la Ma­ti­ji­na re­ak­ci­ja kad ste ga pi­ta­li da li je sa­gla­san da ot­pje­va­te sti­ho­ve „Kad bi ti oti­šla iz ovog gra­da”?
– Go­spo­di­na Beć­ko­vi­ća sma­tram jed­nim od naj­da­ro­vi­ti­jih pje­sni­ka na­šeg do­ba či­je će dje­lo, si­gu­ran sam, ži­vje­ti mno­go vi­je­ko­va po­sli­je ovog na­šeg. Pje­sma „Kad bi ti oti­šla iz ovo­ga gra­da” du­go već plo­vi mo­jim ve­na­ma, ta­ko da je če­ka­la tre­nu­tak da mo­je osje­ća­nje pre­to­čim u mu­zi­ku, ona­ko ka­ko je ja ču­jem. Po­slao sam Ma­ti­ji, raz­go­va­ra­li smo te­le­fo­nom, do­pa­lo mu se. Mo­ram pri­zna­ti da sam imao ve­li­ku tre­mu.
Po­red Ma­ti­ji­ne pje­sme, „ozvu­či­li“ ste i sti­ho­ve Pe­re Zup­ca i Mi­lo­ra­da Mi­tro­vi­ća. Vje­ru­je­te li da će da­na­šnja pu­bli­ka ko­ja od­ra­sta uz Ja­lu Bra­ta i Ra­stu ra­zu­mje­ti Mi­tro­vi­će­ve me­ta­fo­re? Ima li spa­sa za no­ve ge­ne­ra­ci­je da pre­po­zna­ju i usvo­je pra­ve mu­zič­ke, a sa­mim tim i pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti?
– Imao sam čast da upo­znam ve­li­kog vi­le­nja­ka i go­spo­di­na Pe­ru Zup­ca jed­nog po­po­dne­va u No­vom Sa­du ka­da sam mu od­nio pje­smu. A kad je ri­ječ o no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma, ne bih ni­ka­da pot­cje­nji­vao bi­lo ko­ju mla­dost i ra­zu­mi­je­va­nje u bi­lo ko­je vri­je­me, ka­ko god ži­vot­ni tre­nu­tak, mo­žda, iz­gle­da po­ra­zno. Sva­ko vri­je­me no­si svo­je bre­me, ali pu­tu­ju­ći pu­no po re­gi­o­nu uvje­rio sam se da ži­vot ni­je ono što nam se ser­vi­ra na te­le­vi­zi­ji i u žu­toj štam­pi. Svu­da oko nas ima na hi­lja­de mla­dih pa­met­nih lju­di ko­ji po­zna­ju i pre­po­zna­ju pra­ve ži­vot­ne vri­jed­no­sti, ali im se za­i­sta da­je ma­lo pro­sto­ra u me­di­ji­ma.
Zbog če­ga ste od­lu­či­li da spot za pje­smu „U ra­ju iz­nad obla­ka” sni­ma­te na Islan­du?
– Po­klo­pi­le su se okol­no­sti u tra­ga­nju za sli­ka­ma ko­je bi do­bro „išle” uz sti­ho­ve, a da ne bu­de pro­sto pre­pri­ča­va­nje ono­ga o če­mu se pje­va. Za­hva­lju­ju­ći sni­ma­te­lju Dra­go­sla­vu Uli­ću Da­gu i Mi­ni To­mić, dje­voj­ci ko­ja iz­vo­di ple­sne kret­nje, do­bi­li smo ve­o­ma neo­bi­čan spot. Me­ni se ja­ko do­pao, za­to što ci­je­la ta pri­ča i pre­dje­li sa­vr­še­no pra­te te­ma­ti­ku pje­sme ko­ja ni­je ve­za­na za ge­o­graf­ski po­jam, a na Islan­du su, ne­ka­ko, ze­mlja i ne­bo baš bli­zu.
Če­ti­ri de­ce­ni­je vjer­ni ste jed­noj dis­ko­graf­skoj ku­ći. Po­li­ti­ka i po­li­ti­ča­ri su se mi­je­nja­li, što se od­ra­ža­va­lo i na ure­đi­vač­ku po­li­ti­ku PGP-a, ali „Ga­li­ja“ je uvi­jek bi­la pod istim dis­ko­graf­skim okri­ljem. Ko­ja je taj­na – ka­ko op­sta­ti u tim po­li­tič­ko-dis­ko­graf­skim bu­ra­ma i olu­ja­ma ko­je vri­je­me do­no­si i od­no­si, a opet osta­ti svoj?
– PGP je bi­la i u Ju­go­sla­vi­ji jed­na od naj­ve­ćih iz­da­vač­kih ku­ća i naj­zna­čaj­ni­ja u Sr­bi­ji. Po­klek­nu­će dis­ko­graf­skih ku­ća vi­še ima ve­ze sa sta­njem na tr­ži­štu pr­o­u­zro­ko­va­nog po­ja­vom elek­tron­skih me­di­ja i pre­u­zi­ma­njem pri­ma­ta Ju­tju­ba i dru­gih so­ci­jal­nih mre­ža ne­go sa po­li­ti­kom. Ne mo­že se po­re­di­ti ono što smo pri­je 30 i 40 go­di­na do­bi­ja­li kao umjet­ni­ci od dis­ko­graf­ske ku­će, po­čev­ši od uslo­va, stu­di­ja… Sa­da je to sve da­le­ko skrom­ni­je, ali u da­na­šnjim okvi­ri­ma mo­ram re­ći da sa nji­ma imam ko­rekt­nu sa­rad­nju i dra­go mi je što se na­še cje­lo­kup­no stva­ra­la­štvo na­šlo u nji­ho­vom opu­su.
Ob­no­vi­li ste sa­rad­nju sa Sa­šom Ha­bi­ćem. Ka­ko je ovo­ga pu­ta iz­gle­da­lo sa­ra­đi­va­ti sa pro­du­cen­tom ko­ji je „Ga­li­ju” „upo­znao u du­šu” pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja?
– Ovim al­bu­mom smo po­ku­ša­li da spo­ji­mo „Ga­li­ju” sa sa­mog po­čet­ka i da­na­šnju este­ti­ku, ta­ko da nam je bio po­tre­ban ne­ki sta­ri a ipak uvi­jek ak­tu­el­ni „vuk”, ne­ko ko nas po­zna­je u du­šu, a to je sva­ka­ko Sa­ša, ve­li­ki umjet­nik i pro­du­cent, čo­vjek ko­ji je od­mah ra­zu­mio šta ho­će­mo, ko­ji nas je pra­tio i usmje­ra­vao u isto vri­je­me. To­li­ko smo pro­ve­li vre­me­na ra­de­ći i dru­že­ći se, to­li­ko se to­ga od nje­ga na­u­či i ne sa­mo o mu­zi­ci, da na nje­ga bu­kval­no gle­dam kao na čla­na po­ro­di­ce.
Ovog mje­se­ca na­stu­pa­te u Tiv­tu. Ka­ko iz­gle­da set li­sta i gdje će to­kom lje­ta cr­no­gor­ska pu­bli­ka još ima­ti pri­li­ke da slu­ša „Ga­li­ju”?
– U Tiv­tu smo 21.ju­na i ja­ko se ra­du­je­mo do­la­sku. Po­ku­ša­će­mo da u dvo­ča­snom na­stu­pu na­pra­vi­mo re­tro­spek­ti­vu če­tr­de­se­to­go­di­šnjeg ra­da, vi­dje­će­mo još ka­ko će ta plo­vid­ba iz­gle­da­ti. Uvi­jek uži­va­mo sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom; ne znam u ovom tre­nut­ku bu­king za lje­to, ali na­dam se po­nov­nom do­la­sku u Cr­nu Go­ru.
Iz­ja­vlji­va­li ste da Vam je žao što „Ga­li­ja” ni­je uspje­la da se vi­ne do vr­ha pri­je ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je, ne­go baš u to vri­je­me-ne­vri­je­me, pa su Vas bo­ji­li po­li­tič­kim bo­ja­ma. On­da ste u jed­nom tre­nut­ku i sa­mi, fi­gu­ra­tiv­no re­če­no, spu­sti­li pr­ste u pa­le­tu sa tim istim bo­ja­ma – oda­bra­li ste po­li­tič­ki an­ga­žman. Šta je to što na­go­ni umjet­ni­ka da se bo­ri na po­lju ko­je mo­že da okr­nji nje­gov sen­zi­bi­li­tet, a da mu su­štin­ski vr­lo ma­lo do­brog do­ne­se? I mo­že­mo li svi mi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji da ži­vi­mo mir­no mi­mo po­li­ti­ke ili sma­tra­te da je to ku­ka­vič­luk i okre­ta­nje gla­ve od su­ro­ve stvar­no­sti?
– Ne bi­ra­mo ni vri­je­me ra­đa­nja ni pro­stor, ali si­gur­no ni­smo baš ta­kvi ka­kvi smo ro­đe­ni na ovom tlu... Tač­no je da, ka­da bih bi­rao tre­nu­tak ka­da mo­ja ka­ri­je­ra do­ži­vlja­va uspon, ne bih si­gur­no iza­brao onaj u kom se ze­mlja u ko­joj smo ro­đe­ni ras­pa­da. Či­nje­ni­ca je da je pe­ri­od Ju­go­sla­vi­je u umjet­nič­kom, kul­tur­nom smi­slu bio ja­ko pro­spe­ri­te­tan - sjaj­ni pi­sci, mu­zi­ča­ri, sli­ka­ri, glum­ci, re­di­te­lji… Kad je ri­ječ o po­li­ti­ci, te­ško da mo­že­mo na ovom pro­sto­ru da ži­vi­mo mir­no mi­mo po­li­ti­ke ko­ja za­la­zi u go­to­vo sva­ku po­ru na­šeg ži­vlje­nja. Ja sam u po­znim go­di­na­ma imao dvo­go­di­šnji an­ga­žman s na­mje­rom da bar pro­bam da ne­što ura­dim, za­poč­nem ili pro­mi­je­nim naj­vi­še za po­lje ko­jim se ba­vim. Mo­ram re­ći da sam vi­še že­lio ne­go što sam po­sti­gao, ali sam bar po­ku­šao. I da­lje mi­slim da ako bi svi uzi­ma­li vi­še uče­šća od zgra­de u ko­joj sta­nu­je­mo, uli­ce i okru­že­nja pa do vi­ših in­stan­ci, vi­še bi­smo po­sti­za­li, mir­ni­je bi­smo ži­vje­li, br­že bi­smo usva­ja­li, ma­nja bi bi­la ne­ga­tiv­na se­lek­ci­ja… Ne­ma ni­šta od to­ga da sa­mo gle­da­mo sa stra­ne, gun­đa­mo i ku­ka­mo.
Iza „Ga­li­je” je dva­de­se­tak stu­dij­skih al­bu­ma, na hi­lja­de kon­ce­ra­ta, ar­mi­ja fa­no­va... Kad će­mo ima­ti pri­li­ke da po­gle­da­mo do­ku­men­ta­rac o ra­du gru­pe?
– Vi­še pu­ta je bi­lo ide­ja da se na­pra­vi ne­ki ta­kav za­pis. U pla­nu je da bu­de re­a­li­zo­van slje­de­će go­di­ne.
Sne­ža­na Mol­do­van
Fo­to: Ivan Gr­lić

Ka­ko je na­sta­la pje­sma „Ko­tor”

Iako Vas na­zi­va­ju „mu­zič­kim zla­tom ju­žne pru­ge“, ma­lo je po­zna­to da ste pr­ve mu­zič­ke ko­ra­ke za­pra­vo na­pra­vi­li u Cr­noj Go­ri. Otud i pje­sma „Ko­tor„, kao ne­ka vr­sta mu­zič­ke za­hval­ni­ce ovim pro­sto­ri­ma ili pri­ča u ve­zi sa „Ko­to­rom“ ima ne­ku dru­gu po­za­di­nu?
– Po­ro­dič­no smo u dje­tinj­stvu lje­to­va­li na cr­no­gor­skom pri­mor­ju, kao sred­njo­ško­lac sva­kog lje­ta sam do­la­zio u Šu­šanj gdje sam na­pra­vio pr­ve ko­ra­ke na gi­ta­ri, moj sa­da po­koj­ni kum bio je iz Nik­ši­ća... Ukrat­ko, či­tav moj ži­vot je na vi­še na­či­na ve­zan za Cr­nu Go­ru. Ide­ja da pje­smu po­sve­ti­mo Ko­to­ru na­sta­la je po­sli­je dvo­mje­seč­nog bo­rav­ka u tom ča­rob­nom gra­du ko­ji nas je osvo­jio ka­ko svo­jom isto­ri­jom ko­ja mi­ri­še u sva­kom ka­me­nu, ta­ko i sud­bi­na­ma lju­di ko­ji su u nje­mu ži­vje­li. Mo­re raz­li­či­tih sud­bi hra­brih mo­re­plo­va­ca, nji­ho­vih že­na ko­je su ih str­plji­vo go­di­na­ma če­ka­le, stra­stve­ni, du­gi po­gle­di ka pu­či­ni, ne mo­gu a da ne za­di­ve čo­vje­ka. Pje­sma „Ko­tor“ je mu­zič­ka za­hval­ni­ca tom pre­kra­snom pro­sto­ru i lju­di­ma ko­ji ga is­pu­nja­va­ju.